Градска општина Младеновац у сарадњи са Друштвом за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, обележила је годишњицу Космајско Варовничке битке.

Представници општине Младеновац, Мирјана Ђорђевић, заменик председника општине и Горан Спасојевић, члан Већа ГО Младеновац, као и представници борачких удружења положили су данас венце на споменик на Варовницама, споменик Српском ратнику и спомен костурницу на градском гробљу. Свечана Академија посвећена Космајско - Варовничком боју одржана је синоћ у свечаној сали "др Елси Инглис". Програм су организовали ученици и наставници из Основне школе "Коста Ђукић", а Велибор Видић, историчар у Историјском архиву Града Ваљева, говорио је како је Варовничка битка допринела великој победи српске војске на Колубари.

Присутнима су пренети поздрави и захвалност председника градске општине Младеновац, Владана Глишића, који због обавеза није могао да присуствује скупу. Поводом једног од најзначајнијих историјских догађаја на територији наше општине, председник општине је у свом говору, који је присутнима прочитан, навео да је обележавање Варовничке битке прилика да се сетимо подвига наших предака, хероја Првог светског рата и одамо почаст свим знаним и незнаним борцима који су положили своје животе за одбрану Србије.

" На Варовницама су исписане неке од најславнијих страница херојства и одважности српског војника, вештине ратовања, тактике и стратегије српског војног руководства. Ту се најбоље видело ко је од чега саздан и какав траг оставља за собом у вечности. Варовничком битком сломљен је мит о непобедивости германског царског оружја. То је битка која је малим народима улила наду и пренела Његошеву поруку да бој не бије свијетло оружје.

Треба подсетити да се и у време највећих сукоба српска војска на примерен начин односила према непријатељским војницима поштујући њихово достојанство.Захваљујем се Друштву за неговање традиције ослободилачких ратова јер су годинама достојно обележавали овај датум.

Од ове године градска општина Младеновац је преузела организацију обележавања Варовничке битке која је проглашена за догађај од посебног значаја за Младеновац. Желимо да сећање на овај догађај живи целе године, кроз изложбе, филмове, школске часове а не 7. и 8. децембра и убеђен сам да ћемо заједничким радом и сарадњом институција успети у томе."

Небојша Матејић, председника Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије 1912-1918. године Младеновац, између осталог, рекао је да сваки народ има један или више митова који су кохезивна сила народа и његова мотивација.

- Посебно у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свестан своје припадности и свог места у том народу, своје припадности у једној великој породици чија је прошлост често била мукотрпна али и славна а очували су је храброст, част и спремност појединаца на жртву.

Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз векове попримио митске димензије у свести народа и постао централна тачка у обликовању националног идентитета.
Ово вече смо посветили генерацији коју је обликовао косовски мит, људима којима је Обилић дао крила а Кнез Лазар систем вредности. Додајмо ту и чињеницу да су им црту државотворности дописали Карађорђе и Милош и добијамо профил просечног српског војника у првом светском рату.

Храбар, неустрашив, добро вођен, веома свестан вредности онога што брани и још свеснији чињенице да мали народи могу успешно да се носе са великим силама ако је покретачка снага јака...а била је, у то су се уверили у рату против турске само пар година раније. Први светски рат је период највећег јунаштва које сваког од нас испуњава поносом јер смо сви ми потомци неког из те генерације која је поред највећег исказаног херојства поднела и највеће жртве.

Замислимо на тренутак само колико мука су претрпели наши дедови, колико бола поднели, колико страхота преживели да бисмо ми и наша деца и деца наше деце постојала. Оно што знамо је само делић њихових патњи и херојстава. Много имена не знамо, многе судбине су нам непознате, за многе од њих не намо ни начине ни време ни место смрти.

За њих не постоје други трагови постојања осим нас, наше крви, наших душа, наших чежњи и карактера. Ми смо њихов овоземаљски наставак и продужетак, њихов понос и њихова срамота, њихов испуњен или неиспуњен сан о достојном и часном потомству вредном њихове жртве и свега што су због нас трпели у својим заборавом прекривеним животима.

Њих више нема осим кроз наше очи, наше руке, наш слух. Нашим корацима они корачају, нашим се осећањима радују и тугују. Нама и нашој деци на незнане начине крче пут кроз шикару невидљивих опасности које нам живот сервира. Нашим животима продужавају ону меру времена њима додељену и одавно потрошену. Ми смо њихово све: потврђени или поништени смисао њихових мученичких живота уоквирених нама данас несхватљивим одрицањима и трпљењима.

Из будућности нашег постојања они коначно губе или добијају своје давно започете битке. Ми их несвесно али конкретно рушимо или уздижемо, испуњавамо тугом поносом због онога што у нама или кроз нас виде, а ми, ми смо их заборавили.

Недалеко одвде, на старом гробљу неколико стотина њих лежи у води након сваке кише, лежи у давно започетој костурници чију изградњу је прекинуо један подједнако страшан рат као и онај у којем су они страдали. Живимо у тешким временима, времена у Србији никад и нису била лака, новца нема за наставак изградње и тако преко 70 година. Када за нешто нема новца 70 година, онда није до новца него до приоритета. У претходним годинама смо се помакли са мртве тачке и урадили пројектну документацију.

Као потомак тих ратника и као председник подружнице Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918 године молим све вас да уложите онолико напора колико је у вама жеље да се изградња настави. Све што се започне и завршиће се. Корак по корак, онолико колико и кад можемо. Живимо у времену у којем материјално доминира над духовним, у времену у којем се хвалимо прагматичношћу.

Прагматичност је, можда, понекад неопходна политичарима и војсковођама. Ја се сад обраћам људима, покушајмо убудуће да направимо пресек у нашим животима једноставним питањем: да ли би моји преци били поносни на мене због овога што радим и што јесам и да ли ће се моји потомци стидети због тога или пак поносити са мном. Ако то учинимо, сигуран сам да ће многе одлуке које доносимо бити другачије а свет у којем живимо бољи - рекао је Матејић.

Космајско Варовничка битка се водила од 6. до 9. децембра 1914. на брдима десетак километара од Младеновца и значајно је допринела остварењу најблиставије победе српске војске у првој години Великог рата победе на Колубари. Све је почело наредбом Врховне команде да се напусти Београд и да се снаге одбране престонице повуку на Варовнице и ту организују одбрану десног крила и залеђа главних снага на западном фронту.

Престоница је 30. новембра напуштена без борби, а трупе запоседају линију Варовнице - Космај - Сибница. Напуштање Београда наводи комаданта балканске војске црно жуте монархије генерала Оскара Поћорека да петом армијом пробије овај фронт и нападне српске снаге са леђа. Зато је од држања војске на Варовницама зависио успех свих даљих операција на западу. На Варовницма непријатеља су чекали слабо опремљени трећепозивци из Младеновца и околних села, од којих је већина имала преко 50 година.

Међутим, благовремено су ископани ровови и утврђени артиљеријски положаји па је бројчано и оружано надмоћнији непријатељ спремно дочекан. Војвода Радомир Путник наредио је 5. децембра и Тимочкој дивизији да се што пре упути ка Младеновцу и појача одбрану Варовница.

Непријатељ је у ноћи између 7. и 8. децембра груписао своје снаге и у зору 8. децембра започео је одлучујући напад. На брдима Варовница и шумама Космаја водиле су се крваве битке, у којој су се истакли трећепозивци, а о жестини сукоба говори и назив једне варовничке падине Касапско брдо.

Током четири дана борби на Космају и Варовницама обе стране су имале велике губитке. Тако је после битке, само на Варовничком одсеку испред ровова нађено преко хиљаду непокопаних непријатељских лешева.

"...Кад је Шваба први пут упао у Србију 1014. године, мој отац Тимотије је отишао у рат ко трећепозивац. У лето отишо, у један погинуо - у борби на Варовници. Ујутро кренемо да га тражимо деда и ја. Одемо возом до Младеновца, ту нам покажу куд се иде за Варовницу. На тој широкој пољани лежало више петсто мртвих војника, Срба и Маџара.

Измешали се били у јуришу и тако попадали. Мртви ... разбацани по пољу. Толико мртвих људи ... Ја нисам могао ни једну реч да изустим, а деда се једва држао на ногама. Тражили смо га до поноћи деда и ја и нсимо га нашли. Сами деда и ја. Тишина. Ништа живо се не чује, ни тицу нисмо видели. Али дошли су пси ... Било је. Једе пас мртвог човека. И то најпре лиже крв, де су ране, па глође онда. "Шта ћемо" - каже деда - "Морамо да идемо кући". Никад о њему нисмо сазнали ништа."

(Део из ратне и животне приче Витомира Ђорђевића, 1895-1957, земљорадника из Ракинаца код Велике Плане из књиге Марка Стојановића, "Космајско - Варовничка битка 1914.)