Правили обор за свиње пронашли бању Селтерс
Добио сам од браће Атанасијевић захтев да испитам да ли је вода коју су нашли на крају села Међулужја исправна за појење стоке, пише хемичар Марко Леко у извештају из 1898. Резултати анализе све су изненадили: пронађена вода била је једна од најквалитетнијих у свету. Да је великан српске науке у праву, потврдиле су светске изложбе у Бриселу и Лондону на којима је вода названа "српски селтерс" освојила прве награде.
А за све су "криви" браћа Ђорђе и Наум Атанасијевић, свињарски трговци који су 1893. у Међулужју, на простору данашње Селтерс бање, купили земљу с намером да ту направе оборе за узгој свиња. А свињама је била потребна вода, па браћа реше да избуше бунар и за ту работу ангажују Мијаила Живојиновића из Кораћице који је, три године раније, трагајући за угљем, открио Кораћичку бању. И док је талични Мијаило сврдлима с коњском вучом пробијао слојеве песка, угља и камена, са дубине од око 270 метара покуљала је вода, на жалост браће Атанасијевић, сасвим непогодна за појење свиња.
КЕРАМИЧКЕ ЧУТУРЕ
Причу о настанку бање Селтерс Миољуб Узелац , новинар недељника "Печат", запослен у Телекому Србија, објавио је у књизи "Младеновачке варошарије" продатој у више од 500 примерака, што је, кажу, рекорд Младеновца. По Миољубовом писанију тадашњи управник Државне хемијске лабораторије Марко Леко, човек чије име носи извор на Паланачком кисељаку, установио да је пронађена топла и слана минерална вода по саставу најсличнија водама немачких бања Емс и Селтерс (бања између Келна и Франкфурта коју помиње Толстој у роману "Ана Карењина"). Како се нико није потрудио да води из Међулужја додели име, стручна јавност ју је називала – "српски емс" и "српски селтерс", да би временом превагнуо други назив, па је и младеновачкој бањи остало име Селтерс. Флаширање ове воде одобрено је 1906. и она је с етикетом на којој је писало "српски селтерс" продавана у целој Европи. Претпоставља се да је захваљујући "селтерс" води зачета и прва керамичка индустрија у Младеновцу, пошто је вода најпре пакована у чутуре од керамике. Дугогодишњи директор бање, примарујус Тома Малишић, рекао је у једном је интервјуу да је прве папире о "селтерс" води и прве чутуре пронашао у Немачкој, а не у Југославији. Иначе, флаширана верзија немачке близнакиње воде "селтерс" и данас се продаје по Европи, иако је по саставу слабија од наше.
БАЊА ВЕЋА ОД ВАРОШИ
Развој младеновачке бање везан је за име др Ставре Атанасијевића, сина Ђорђа Атанасијевића, школованог на Сорбони, који се по повратку са студија медицине сасвим посветио Селтерс бањи. Прво је саграђена хотел-вила са тридесет соба, а потом здање с купатилима и терапијским кадама, ресторан, куглана. Хотел је брзо стекао угледне госте међу којима су били српски патријарх Димитрије, индустријалац Бајлони, дворске даме краљице Наталије... Први светски рат прекинуо је све активности бање, а др Ставра као лекар пролази Албанију и Солунски фронт. Кад се рат завршио, оженио се с Даницом, кћерком угледног београдског трговца и посланика Давида Симића, и настанио у њеној породичној кући у Карађорђевој улици у Београду. Након што је у Паризу завршио курс из гинекологије, др Ставра продаје млин у Аранђеловцу и концесије у рудницима Мисача и Орашац и наставља улагања у Селтерс. Године 1922. бања је имала 2.200 гостију, више него што је варош имала становника. А варошани су воду точили с чесме и за један литар су плаћали један динар. Воду је, према сведочењу суграђана која је записао Миољуб Узелац, наплаћивао чика Ташко, који је крај чесме имао своје асталче, док су поред купатила дежурали баба Трпа и деда Вића, прали су каде, ложили казан и подгревали воду за купање.
У ЗАТВОР ЗБОГ МАРКСА
Тих година за Селтерс су се интересовали Французи који су хтели да изграде велику бању, али др Ставра није желео да је прода. А онда су кренуле војске. Почетком 1941. године у вилу су се уселили Немци и, плашећи се "бандита", одмах посекли шуму, а повише виле направили своје гробље које су партизани после ослобођења поравнали тенковима. Прве године окупације једна се служавка "спанђала" с окупаторским војником. То се др Ставри није свидело, па ју је отпустио провоцирајући тиме немачког заповедника да нареди претрес у његовом стану и пронађе разлог за хапшење. Била је то једна Марксова књига његовог сина, студента Ђорђа, па обојица завршише у затвору код Вујковића и шефа специјалне полиције Божидара Бећаревића. До слободе су стигли уз помоћ мита, али у бању се више нису враћали. По ослобођењу у хотел-вилу су ушли партизани који су ту боравили до јесени 1945. Те године Селтерс је био сабирни центар за прикупљање војске за Сремски фронт. После рата бања споро оживљава. Хотел је реновиран тек 1955, поправљен је базен, обновљена су купатила, а на месту старе чесме направљено је точилиште са спомен-плочом погинулим у рату 1941-1945. Нови хотел изграђен је 1986. када бањски комплекс поприма данашњи изглед.
КРЦУН И ЧАБИ ЧЕКЕР
С посебном дозом сентименталности Узелац пише о збивањима у бањи из периода свог детињства и младости. Било је то време недељних породичних излета на Селтерс, ужине на трави међу јоргованима, уз обавезну минералну воду. Кафана у бањи убрзо је постала центар забаве у вароши. Памти се гостовање Ђорђа Марјановића 1958, а већ наредне године инсталиран је први џубокс и Селтерс бањом се по цео дан орио глас Чабија Чекера. Упоредо с њим, Селтер су, тајно или јавно, посећивали Крцун Пенезић, Лека Ранковић, Михаило Швабић... За то време др Ставра Атанасијевић, коме је после рата саопштено да Селтерс више није његов, као и куће у Балканској и Улици Кнеза Милоша у Београду, наставио је приватну лекарску праксу у Младеновцу у две изнајмљене собе где је и становао с фамилијом. По укидању приватне праксе, све до 1959. радио је у дому здравља као лекар опште праксе. Када је отишао у пензију, колеге су му направиле опроштајну вечеру у кафани "Кораћица". Тих година, пише Миољуб Узелац, Младеновчани су виђали остарелог доктора Ставру како шета главном улицом, долази до надвожњака који води ка његовом Селтерсу и ту се окреће назад. Даље није желео да иде. Преминуо је у Београду 1965, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници таста Давида Симића. Гробница је била једино што му нису одузели.
Пренето из дневног листа "Блиц" ( Бранислав Кривокапић | 28. 02. 2010.)
- Датум креирања: .